Jučer mu je žena rekla da im narednog dana, u deset ujutro, dolazi menadžerica na kafu.

U devet ujutro (danas) dobio je zadatak da malo sredi muški/gostinjski wc, koji su inače u domaćinstvu koristili on i sin. Što je i učinio.

– Nemoj da žena ulazi u svašta! Podvukla je domaćica.

Ta prosto proširena rečenica nije promakla njihovom sedmogodišnjaku.

Gošća je došla, popila kavu, pojela komad štrudle. U neko doba, pogledala je na sat pa rekla:

– Vrijeme je za poć kući!

Dok je u ganjku zavezivala patike, mališan je istrčao iz sobe

I najnormalnije (kao dobar dan)

postavio sljedeće pitanje:

– Šta, zar nećete ići piškiti?

Nastupi tajac. Tišina je razbijala zrak

na protone i neutrone. Domaćica se topila ko sladoled od malage na plus 35. Domaćin se tupo smješkao.

Kao po dogovoru, tako je bilo najlakše, odrasli su odlučili da prečuju pitanje. Što je mališan shvatio na pogrešan, ohrabrujući, način.

– Otidjite, molim vas, da ne ispadne da je tata džaba jutros ribo pločice…