Glavnu junakinju ove priče nazvaćemo “baba Petrinica”. Ima ova udovica i svoje ime, ali u društvu u kojem živi, žensko ne vrijedi ni pišljiva boba. Mnogo je važnije ime njenog pokojnog “čojeka” Petra, po kome je, zapravo, svi znaju i zovu…

***

Brat babe Petrinice je početkom osamdesetih godina prošlog vijeka “ležao” tri mjeseca za pronevjeru ondašnjih petstotinjak dinara. Potpisao nešto, neku mjenicu koju nije smio, a tada je potpis, mada to danas zvuči nestvarno, pored vlastita obraza, nešto i vrijedio.

Napravio se tako manjak, oštetila se država. (Za te izgubljene novce, onomad jedva da su se mogle kupiti dvije gajbe piva.)

Baba Petrinica je tada mislila da nikad veća sramota nije potrefila familiju. Nikad se ljaga, mislila se dok je pred spavanje “pričala” s Bogom, neće sprati s njihovog imena.

Ali dodjoše ta nova, dugo priželjkivana vremena. Mnogi nosioci starog, jednog jutra se probudiše, pa nastaviše, samo produžiše na svojim koščatim plećima nosati i taj novi sistem. (A ko će, ako neće oni?)

A bila se, bogme, rasprostranila na sve strane i ona starinska “ko bi doli, sad je gori”, pa se tako i brat babe Petrinice, bivši osudjenik, najedared preobratio u nešto drugo.

“Politički zatvorenik”, “borac protiv sistema”, “demokrata”, bili su samo neki od izraza s kojima se kočoperio po kafanama. I ne samo on, tih “boraca” je, činilo se, bilo (da prostite) više nego komunista, tako da je pravo čudo da su ovi “rogati” vladali preko četrdeset godina pored tako jake i brojčano nadmoćne “opozicije”.

A onda je sin babe Petrinice, neposredno nakon što mu je ćaća Petar umro, neimajući kud bez škole i diplome, prije jedno desetak godina “unišao” u politiku. Učlanio se u vladajuću stranku. Postao narodni poslanik.

Nikad se on, misli se baba Petrinica, toj kurvetini (politici) ne bi približio da mu je otac poživio, ali eto, srce izdade, napusti ih Petar mlad, a ona sama nije imala autoriteta i snage da svog sina jedinca odvrati od te prljave rabote.

Došao je i ove nedjelje, kao i prethodne. Ne zato što je poželio matere, ne da je obidje, nego da je moli, kumi, ako treba na koljena da klekne, samo da prestane da ga sramoti. Da ne ide sutra na pijacu da prodaje priglavke.

– Nema potrebe majko, ja sam obezbijedio i naše treće koljeno. Nemoj me sramotiti, molim te. Svaki put izadje tvoja slika u novinama i na internetu sa podnaslovom “ Ovo je majka narodnog poslanika!” Smiju mi se iza ledja…ne mogu noću da zaspim od sramote!

– I meni se, sine moj, smiju, ali zbog tebe. Ne iza ledja, u lice mi se klibere! Ni ja, poput tebe ne mogu da spavam. Nesanica i mene muči. Kolika ti je plata, ta poslanička?

– Nešto preko hiljadu evra, što pitaš?

– Hiljadu?

– Da!

– Narod priča okolo da imaš preko stotinu stanova.

– Eh, narod nema drugog posla, pa priča gluposti, dangubi…

Ona pridje prozoru, odškrinu zavjesu, pa vrati pogled na svog jedinca.

– A ovo čudo ispred kuće, koliko ono košta? Kaže mi komšija najmanje 200 hiljada evra. Kako ti to kupi sa takvom platom? Kažeš, muči te nesanica zbog mene? A kako je meni, sine? Ujak ti je tri mjeseca bio u zatvoru zbog neke site, kako ćeš ti nesretniče završit, to samo dragi Bog zna. A ja ću sutra na pijac sa mojim priglavcima, ko što sam i zadnjih pedeset godina, ko što ću, odma da ti kažem da ne dolaziš samo zbog toga, dok me ove stare noge služe i nose…

– S tobom se ne može razgovarati!!! Gora si i od ćaće!!!

Reče on, zalupi vratima, pa izjuri iz kuće ravno u dvorišno blato. Ugazi u ono iz čega se prije decenije otisnuo u velegrad. Ukalja narodni poslanik nove lakovane cipele od tri hiljade evra, pa opsova sočno, poskida s neba skoro sve svece. Malo koji ostade.

Nenaviknut da ga neko odbije, neobavljena posla, dodje do svog Bentley-a, sjede na suvozačevo sjedalo, pa dreknu na svog ličnog šofera ljutito:

– Vozi, Miško!!!

Pokušaće iduće nedelje opet, nema mu druge…