Zvali su ga “Bandar”.

Oko porijekla njegovog nadimka mogao bi se održati i jedan solidan simpozijum. Postoje dva solidna, vjerodostojna izvora. Bio je pecaroš, a bandar je, svi to znamo, vrsta ribe.

A volio je, bogami, i popit. Često se znao naroljati, odnosno obandačiti se. Pasti u bandak, reklo bi se u nas. A Bandar ili Bandak, na isto mu dodje, ko će sad bit zakeralo, pa se bavit jednim pogrešnim slovom?

Bandar nije radio u državnoj firmi. To je prepustio ženi, svojoj “bandarnici”.

Imajući vremena napretek, nije često znao šta će sam sa sobom. Morao je naći neku zanimaciju. Čuo je da su psi i knjiga čovjekova dva najbolja prijatelja. Na ćukove je bio alergičan, a zadnju knjigu koju je pročitao bila je “Ježeva kućica”.

A onda je, prije 5-6 godina, otkrio ribolov. Odličan sport za dvije stvari. Da pobjegne od žene (čitaj: zvocanja) i da može na miru popit koju. (“Koju” je kod našeg Bandara bilo sedam, sedam i po deci.)

I tako je jučer opet kreno, što bi Dalmatinci rekli “na ribe”.

Usput je svratio u specijaliziranu radnju da kupi mamce. A onda je otišao u trgovinu da namiri i sebe, da kupi neke “krme”. Izbor je pao na “Rubinov” vinjak.

I ribolov je mogao da počne. Lovio on lovio ribu. Lovio je cijeli dan. A ona ni da takne. Isfrustrira to čovjeka, a kamoli našeg Bandara. Kud je i sunce zažagalo, a ladovine ni na zvižduk. Brzo ga je vinjak uhvatio pod svoje, pa se on tako našao u behutu, u ugodnoj “bandak” fazi.

I tako u neko doba zazvoni i praporčić prikačen za ljesku. Poteže Bandar (ovaj put štap umjesto flaše) i izvuče ribicu. Dal od prejakog sunca, dal od rubina, učini mu se, nako svjetlucava, ko zlatna.

Sunce ti bogovo, misli se Bandar, je li ovo moguće, uhvatio sam zlatnu ribicu, ribarski san.

Koprcajući se onako majušna na njegovom dlanu, ribica progovori:

– Pusti me, ispuniću ti jednu želju!

Gleda Bandar u nju, pa skrenu pogled na flašu, a ona mu reče:

– Ne gledaj u mene, ja nemam ništa s tim, i ja sam zgranuta! Čuj, riba priča!

Razmišlja Bandar šta da zaželi, da zatraži još jednu flašu vinjaka, šta flašu, kutiju, tuce flaša! A onda, porastoše apetiti, dok je pomišljao da upita za tvornicu vinjaka, ribica opet, već iznervirana što ovaj tolko razmišlja izgovori:

– Evo, sad ću ti ja sve sama nariktat kad ne znaš sam, provedi život ko niko tvoj, u pravoj sreći i veselju! Eto, šta ‘oćeš više?!

Dobra ti je ta, pomisli Bandar, al čekaj malo, kolko ja znam, mislim, nisam ni ja viso seslo:

– Zar samo jednu? Dosad su uvijek bile tri!! Kakva su ovo došla vremena, bogo dragi?! A nešto mi je ovdje sumljivo (zagleda on ribicu iz raznih uglova), možda i nisi zlatna ti! Možda se ti samo tako nosiš! I lažno predstavljaš! Varaš radne ljude i seljake, poštenu inteligenciju! (Ote se misao Bandaru, ne zna ni od otkle.)

– Bile su tri, al ovo kriza, jel, nema kafe, nema banana, benzin par-nepar! STA-BI-LI-ZA-CI-JA, jarane! Uzmi ili ostavi! I riba, onako drsko…

– Šta si ti kofrčiš, je li? Popizdi i Bandar. Zapodjenu kavgu. Šta ti misliš ko si ti? Ono Bandar glup ko bandar!!! Siromah, dosta mu je i jedna želja! E, nećeš ga majci!!!

Reče to Bandar, pa zafrljaci ribicu na po Ukr’ne. Skupi šćapove, ispljuska se hladnom vodom, da malko dodje sebi, da se otrijezni, pa pravac kuća. Usput je brao i žvakao “kiselicu”, da (na prirodnoj bazi) neutralizuje ukus vinjaka u ustima.

Došavši kući, odloži opremu, pa se ispruži na sećiju, da malo odmori od ribolova.

– Ooo ti došo, reče mu bandarnica vrativši se netom poslije iz njive, kako je bilo na pecanju? Jes donio večeru? Jel ribar moj?

– Ma jok, ko da sam u bunar zabacivo, reče Bandar, okrenu se na stranu, pa zahrka.

Ona pridje, pokri ga (Bandaru je uvijek zima) “ambasador” dekom, pa ga pogledi po licu. Poslije toliko godina, još uvijek ga voli…