Jedan je za socijalizma bio vrstan električar. Zvali su ga “Struja”.

– Djes, Struja!

Vikala je dječurlija za njim, a on bi se ko fol ljutio, pa bi ih (po)ganjao, spominjujući im tetku ili strinu.

Drugog, iz opravdanih razloga, nisu mogli nazvati po njegovom zanimanju. Nije ga imao.

Od podobnih karakteristika koje su bile upisane na prvoj, a ujedno i na posljednjoj, stranici njegovog dosijea, kao prva se, zaokružena crvenim flomasterom, isticala: “unuk palog borca”.

Uspostaviće se da pali borac nije (u)zalud pao. Jer, zbog njegovog pada unuk mu je, iako bez kvalifikacija, dobio radno mjesto. Izmislili su mu ga. Postao je Strujin nadredjeni. Struja ga je počeo zvati – “šefe”.

A onda je došao rat. Struja je silom prilika uzeo pušku, postao borac. Ovaj drugi, iako je imao odličan pedigre (djeda, palog borca) nije. Opet se izvukao na istu foru koju je iskoristio da izbjegne služenje obaveznog vojnog roka. Ravne tabane. I rodjaka, koji je bio visoko pozicioniran u vojnoj hijerarhiji.

A onda je rat stao. Grad zapade pogrešnom entitetu. Obojica završiše u Australiji. U jednom malom mjestu. Gradiću pored Pertha.

Danas Struja ima električarsku firmu. Vremenom je (dobar zanatlija se cijeni na zapadu) debelo unovčio svoje znanje. Ima dvadeset radnika. Ide mu, što se ono kaže, ko po loju.

Ovaj drugi sa sobom nije donio nikakvo stečeno znanje, pa stoga nije mogao ništa ni unovčiti. Probao je i u okrutnom svijetu kapitalizma da se pozove na svog djeda palog borca i ravne tabane. Čak je spominjao i visoko pozicioniranog rodjaka.

Niko nije pokazao razumijevanje, niti imalo empatije za te vrste kvalifikacija.

Osim, Struje.

Ovaj drugi sad radi kod njega. Struja, sažalivši si se, izmislio mu je radno mjesto, dao mu da slaže alat i mete po skladištu. Za ništa drugo nije ni bio sposoban.

Iako odavno gazda, Struja još uvijek ovog drugog zove “šefe”. Ne, nikako posprdno. Iz navike. Ostalo mu, jebiga, iz onih vremena, a glupo mu da ga sad pod stare dane zove po imenu…