Zvoni telefon.

– Halo!

– Dobro veče!

– Dobro veče…izvolite, šta ste trebali! Ja ništa nisam naručila preko Glovo.

– Eh…šta sam trebo…gdje da počnem…srednja škola….uspomene…na tvojoj listi ja sam bio samo broj…

– Molim…gospod…

– …nisam imo ni promila šanse..prošao sam…kao dašak vjetra kroz tvoj život….

– Gospodine…čemu ovaj razgovor?

– Da li me se sjećaš? Eto, sad se nešto pitam…da li me još pamtiš?

– Ne! I sa nepoznatim osobama nisam na ti!

– Ali nisam ni ja bio mačji kašalj, šmokljan. Mnoge druge su bile pored mene, bilo je tu svega, uglavnom pozitivno, toliko toga mi lijepog dale, ali…

– Ovaj razgovor postaje jako neugodan, najbolje je da ga prekin…

– A ja, zatreskan blesan, u svakoj tražio tebe!

– Stvarno? Bi joj ipak drago ovo čut. (Žena je, na kraju krajeva.)

– Ma matere mi moje, al šta sam imo od toga kad me nisi jeb…ovaj…fermala ni pet posto. Ja sam za tebe bio… ja sam za tebe bio…

Tu mu stade misao, zastade, onda ugleda kroz prozor u jednoj sobi televizor. Taman kreno onaj zadnji dnevnik pred ponoć.

– Ja sam, čovječe, za tebe bio napola prazna stranica dnevnika…odvali on…ko Sirogojno.

– Oh, gospode Bože! Jeste li vi to malo pripiti?

– …nego…aj ti otvori vrata. Noć je. I kiša neka rominja, pada.

– Oprostite, gdje ste vi?

– Na Marsu!!! Evo me dole ispred ulaznih vrata.

– Pobogu, čovječe…idite negdje, ne mogu vam otvoriti. Ne znam vas!

– Otvori vrata…ja sam sam i ti si sama…

– Ne budite bezobrazni!

– Gledo sam ja tebe u onim žurnalima, na naslovnim stranicama…al nema toga više…slava presahne…vrijeme pregazilo…ne može se protiv biologije, ogledalo nemereš prevarit, sve kaže. Istinu. Aj otvori vrata, počeo je i neki vjetar puhat.

– Pijani ste, idite kući! Sad razmišljam i policiju da pozovem.

– Aj šta fali da malo udjem, da se malo podsjetimo starih dana. Odjednom se, ne zna ni on što, sjeti Beće i Bademe, pa reče:

– Pod falinkom ti, pod falinkom ja – pa da se zajedn….

– Tu tuuuu….tu tuuuu….

(Prekide se veza)

.