Tih ranih osamdesetih mulac Stipe bavija se, poput ostalih mladih Splića, jednim popularnim sportom. Pušija je travu. Trenira je to svakodnevno.

Jednog dana je i “zakemijao”, u laboratoriji (čitaj na rivi), uzeja je LSD. To ga je isprva zdrmalo. Pa je u nesvijest u po bila dana.

A onda ga je, nakon par minuti, probudilo. Vile su ga počele nosat. Predao se mislima…tokovima…rekapitulaciji svog dotadašnjeg života.

Lipo je vako…zamišlja Stipe…ni brige ni pameti. Šta mi fali na lažini suvoj ležat?! A..e! San sa sobon pričat…

Filozofira je naš Stipe sve u 16, dok je u glavi gledao “Igre prijestolja” koje će se u obližnjem Dubrovniku snimat tek dvadesetak godina kasnije.

Onda je, izmedju zmajeva i ostalih ala koje su mu se prividjale, nakon ljubavne scene izmedju glavnog junaka Jon Snowa i njegove tetke, ugledo galeba. On (galeb) je u ciloj priči bio jedini stvaran, samo Stipe to nije osvjestija.

– Lipo mi je (obraća se galebu) tebe gledat! I letit s tobon, evo vidi, mi letimo, a ja, svetog mi Duje, nimam nimalo straja! Prkosimo svakoj buri i nevolji što se valja. Eno, vidi, narogušilo se od Marjana…

Galeb gleda prvo u pravcu Marjana, pa u ovog neobičnog mladića. Ništa mu nije jasno. Čeka da ovaj izvadi nešto iz džepa, kakvu mrvu, pa da mu baci. Al mulac ima neke mudante na sebi, ko da su bez džepova. Aj pričekaće još malo, možda se i neko čudo desi…(poput Miljacke u Sarajevu.)

– A ovdi gori, medju oblacima (nastavlja Stipe “letit” sa galebom) ništa bisno nije dok te nog…ovaj krila služe. Mi letimo ko partizanska espadrila (ote se na ovom mistu “lapsus lingve” našem letaču), letimo ko…Franjo Kluz onomad, letimo po neveri oli suncu i rugamo se i veselimo. Rugamo se ovim doli, pa gleda s klupe dole u beton. U mrave.

Pokazuje prstom i galebu, a on se obradova, pomisli da mu Dino pokazuje gdje su mrvice. Pridje malo bliže klupi, ali…moša…nema mrvica.

– E moj galebe…čuješ li i ti…he he he…kako se sunce zemlji smije? Zajebaje. A tebi svidno, ti po svom kreštiš, a ja ne razumim šta hoćeš, uzeja sam ove neke supstance, ali i dalje ne razumim tvoj jezik. Ti drekneš “KRA KRA!!!”, a ja to sebi privodim “LIPO MI JE! LIPO MI JE!”

Sve to Stipe kazuje galebu, dok dejstvo polako slabi, dok se oči polako sklapaju, dok na horizontu sunce zaranja u vodu. (Ups…oprostite ovom glupom Bosancu..dok sunce zaranja u MORE.)

A galeb ne more sebi doć od neskuženja, imo je on susrete sa raznim tipovima, s fureštima, sa domaćim, ali vako nešta još nije doživija.

– Di li ide ovi svit?! Čudio se galeb.

Odoh ja skoknit malo doma, do Vele Luke. Da vidim ima l’ tamo pametnijeg svita, pomisli galeb, pa se vinu polako u visine i nastade iz vidokruga…