Kad je imao dvadeset godina, tamo negdje pred rat, razvaljivao se od alkohola. Nije propuštao nijednu žurku, teferić, tulum, a da se ne “oleši”. Nije imao mjere, “gutao” je sve što mu dodje pod ruku. Većinom obojena žestoka pića. Nije bio “baždaren”, kako se onomad govorilo.

Počelo se to odražavati i na njegovu psihu i vanjštinu. Veliki podočnjaci, blijedilo, upali obrazi. Ni stolica mu nije bila u redu. Morao je pod hitno nešto da mijenja. Ćaća mu je rano “otišao” zbog istog problema. Ciroza jetre.

Mater mu je bila sve na svijetu. I on je toga bio poprilično svjestan. Nijedan drugi živi insan ne bi ga trpio ni dva dana.

Jedno “mamurno” jutro taman je zapalio prvu cigaretu “na tašte” kad ga ona upita:

• Sine, moram nešto ozbiljno da te pitam, čula sam, priča se po komšiluku da omladina puši neku travu i da je to jako opasno po zdravlje.

Tu zastade malo, pa puna nade nastavi.

• Ti, jelde, ne koristiš to ?

On pogleda majku sažaljivo. Šta reći ? Naposlijetku prozbori:

• Jok mama, ne brini, ja samo alkohol…

A ona se prekrsti i tiho reče:

• Uh, hvala dragom Bogu, baš sam se bila zabrinula za tebe, da nisi zap’o u te vode.