MUČNINE

Ljudi se, iz raznih pobuda, odvajkada spajaju i razdvajaju. I tanka je, kao što to jedan pjesnik reče, ta linija što spaja i razdvaja. A ponekad ima i izuzetaka, pa je linija, bogami, malo deblja, pa se i zapinje o nju.

Dvoje srednjovječnih, ko nekad u mladosti, sjede na klupici u parku. Iz pogleda i gestikulacija da se zaključiti da se znaju. Da se predobro znaju.

• Nemoj bona, ko Boga te molim, da opet počinjemo. Ja tebe više ne zaslužujem, ženo božja. Ne želim više da te vrijedjam svojim postupcima. Koliko puta sam samo “umro”, znaš i sama, a ti me oživjela…
• Ma dobro sad, pusti to…
• Ma kako ću pustit? Ti me znaš ko rdjavu paru. Znaš te moje poroke, kocka, droga, alkohol. Ti znaš, šta ti…zna čitava čaršija koliki sam ja pijanac bio…i osto.. kolko si me samo puta trijeznila…one temperature, buncanja, kakve su samo vatre u meni gorile, a ti ih gasila. Te hladne obloge, te glava u lavoru punom leda. Ma šta da tebi pričam. Evo, koliko sam samo puta bio na samom dnu, a ti me spas…
• Mani to…reci mi, upri prstom u nekog ko je čist, bez mane? Vidi, da ti kažem. Mi otkad smo prekinuli, ja ne znam dje udaram. Majke mi moje! Života mi! Poslije tebe, ne znam, kopnim…duša mi presušila, ko Sahara. Pokušala…našla nekog…al ništa…ljubav mlaka, znaš odma nije to to. Ko neka milostinja…
• Čekaj, samo malo, izvini što te prekidam, šta ovo miriše? Vrati me miris u prošlost. Hmmm…ne znam, ko da je neko cvijeće…
• Ma jorgovani mirišu, Eno ti ih tamo, u onom dvorištu!
• A jest…oni su…nema ništa ljepše od njih, kad zamirišu. Šta si ono počela?
• A ništa…ne spavam noćima. Džaba i one tablete, antidepresivi. Probala sam i ja, ko “neki”, sa alkoholom da rješavam vlastite probleme, sa vinom, dvije-tri čaše cugnem da prevarim san, al ko da tugu točim mjesto vina. Ne pomaže ništa…
• E budalice moja…ti bi bar trebala lako bez mene, bez barabe, još si ti mlada, dobro se držiš, nosiš svoje godine…al kako ću ja, kako ću ja bez tebe? Kad me uhvati ono moje ludilo, kad zaredam po kafanama, kad dodju ti teški dani. Budu jarani oko mene, dok imam para i zavrćem, kad presuši guta, odu i jarani…
• A ne znam šta bih ti pametno rekla. Prestar si da se mijenjaš, a ja da opet pakao prolazim s tobom – neću. Bolja mi je ova moja patnja…Umirem, venem na kašičicu, al šta ću, tako mi grah pao, taka mi nafaka…

(Šute. Ona nema više šta da doda, njemu je sve jasno. Nakon što je tišina dostigla vrhunac i postala neizdržljiva, on riješi da je sasječe. Bilo čime.)

• Al mirišu ovi jorgovani…jebote!

Ona ga samo sažaljivo pogleda…
.