San Francisco. Dva u noći. Noćni bar “ The Wild Fish”. Majk, koji se u stvari ne zove Majk, nego ga tako zovu radi lakšeg izgovora, je nekako, pijanim prstima, uspio da iznabada po telefonu i da naruči “Waymo”.

Waymo je uskoro stigao, tačno na vrijeme i na lokaciju koja je unaprijed dogovorena.

Majk je ušao na zadnje sjedalo, nakon nekoliko uzaludnih pokušaja se zapojas’o, što je bio znak autu da krene prema unaprijed utvrđenoj destinaciji.

Majk je putem pomalo i kunjao. Ovo mu nije bila prva “mokra” vožnja, tako da razloga za bilo kakvu bojazan nije ni bilo. Waymo je i ovaj put bez problema našao put i stao pred njegov stančić na drugoj strani grada.

***

1983. godina. Kasaba na sjeveru Bosne. Izmedju Vučjaka i gore Motajice. Iz kafane “Šaran” je nekako isteturao “Ridjan”. Pijan ko majka! (Zašto se ovo kaže, zašto se spominje majka, to nije lijepo!) Pijan ko letva! (Ovako mnogo bolje zvuči).

Nekako se Ridjan doteturao do vozila. Odnosno do konja i konjskih kola. Uspentrao se s naporom na drvenu ravnu površinu (koja se u nekim dijelovima zemlje zvala i “plato”) i jedva čujnim reče:

– Džango, kuća!

Par sekundi kasnije začulo se kloparanje konjskih potkovica po još toplom betonu te sparne julske ljetne noći.

Ridjan je putem, poput svog praunuka Majka koji je spomenut u prvih nekoliko paragrafa, pomalo i kunjao.

Ovo mu nije prva vožnja u ovakvom (može li se nazvati i redovnom?) stanju, tako da razlog za neku brigu nije ni postojao. Džango je nepogrešivo i ovaj put našao put i stao pred njihovu udjericu na drugoj strani grada.