Jutros sam baš poranio, čak i zoru prevario. Digao sam malkice temperaturu u kući, više iz navike, manje iz potrebe. (Volim kad je toplo u kupatilu.)

Obavio sam malu nuždu. Nije me ništa peckalo. Obavio sam (usput) i veliku, bez ikakvih problema. Ušao sam u tuš i dugo se tuširao vrućom vodom. Znam, nije preporučljivo. Ali godi.

Sjedim, potom, za stolom u kuhinji. Pijem kolumbijsku kafu. Grickam neke danske biskvite. Napolju lije kiša, puše jak vjetar. Hladno je. Zima.

I šta sad, rekao bi dokoni čitalac. Šta je svrha ovog teksta? Opis jednog najnormalnijeg jutra. Ništa posebno.

Ništa posebno?

Zdravlje, voda, struja, krov na glavom.

Mali je procenat ljudi u svijetu koji mogu uživati u ovim privilegijama, koje se uzimaju zdravo za gotovo. “For granted”, rekli bi Ameri.

Ni ne razmišlja se uopće o tome. Nema se vremena. Jer toliko toga još ima da se ostvari, tolike visine da se dosegnu. Više, brže, skuplje! I da nećemo, društvo nas tjera!

Dajana ulazi u kuhinju.

– Dobro jutro!

– Dobro jutro, jesi li se naspavala?

– Nako…

– Slušaj – kažem joj imperativnim tonom – kad god se, od ovog časa, podjem žaliti na svoj život, slobodno pridji i opali mi šamarčinu!

– O……kej – reče ona, ne baš potpuno iznenadjena mojim nastupom. Jesi se ti to opet, matere ti, nešto malo samopreispitivo?

– Da…nešto mi dodje jutros.

– Aha…’oš da ti nadospem još kave?

– Deder…ne bilo ti zapovidjeno.

Pružam joj svoju šolju i dodajem:

– Uzvrši!