Prvih deset – petnaest godina brak je turbulentan, zagonetan, pun nekih iznenadjenja a poslije je lako. Udje u mirnu luku. Naviku. Postane pjesma. U bukvalnom smislu. Nema tu puno priče. Samo se podje pjevati jedno drugom.

Neki dan on zakasnio na večeru, a ona počela, nije mogla više čekati. On pridje šporetu, podigne poklopac, pogleda u šerpu, a ono samo jedna i po faširana šnicla ostala. Ništa nije komentarisao, niti pitao. Samo je tiho otpočeo onaj stari hit:

– …nije ljubomora….ipak reci…a koliko si ih imala do sad?… .

Ona šuti.

Sjede sutradan za stolom. Pije se kafa. Jedu se neki biskviti. Oboje na telefonu. On ne skrećući pogled sa ekrana, poteže rukom da dohvati biskvit. Kad ono, nema više. Prazna ona plastična ambalaža. Povlači ruku k sebi. Ništa ne zbori. Nakon malo, samo čuješ:

– ….poješću sve…kolačiće…tebi u inat postaću debela….

Ona šuti.

Naveče se tako nekako potrefilo, pa su otišli u krevet ranije. Počeli se malo ko i maziti. Razbukta se i stara strast. Postade ozbiljno, čovječe!

I taman kad je pravo krenulo… ono i završi. Tačnije, on završi. Pa se okrenu na drugu stranu.

Malo kasnije, ona se indiskretno nakašlja, otpi malo vode, pa otpusti svoj umilni glasić ko Bebek kod Hajdučke česme onomad:

– …tako ti je mala moja…kad ljubi Bosanac….

On šuti. Bogami, ne prihvati pjevati svoju omiljenu…