Šta li naš mozak skriva i pohranjuje godinama, decenijama, to sam Bog ne zna, a kamoli mi, koji živimo i služimo mu (mozgu) da ga samo punimo uglavnom nepotrebnim stvarima, da ne kažem smećem.

I povremeno, najedared, nešto ispadne iz njega, grune kroz naša usta iz ko zna kojih razloga, a na opšte čudjenje nas samih. A, nažalost, i okoline.

Evo jutros…

Probudili se nas dvoje. Pijuckamo kafu. Ja skrolam po ovom “djavlu”, ona rješava svoj “wordle”.

I odjednom ja zapjevah:

– …voli me danas…više nego juče…a manje od sutra…i sve tako reeeedom…

Nemate pojma kako je moj “milozvučni” glas zaparao grobnu tišinu u 5:05 ujutro. Ona me samo ošinu pogledom u stilu “ Koji je tebi….?”, pa se vrati enigmatici.

Eh…kad bih i sam znao koji je meni. Odakle to izadje? Odakle banu? S koje oproštajne, iz koje svadbe?

Reko…aj da oguglam. Da vidim ko to pjeva. Unosim riječi pjesme. Rezultat: Mitar Mirić. 1979. godina.

Kad već pominjem mozak i tu godinu, mislim se, hajde da isprobam i ovo moje ubogo, bosansko “kefalo”. Da vidim šta ima u ladici pod rednim brojem “1979”, šta se to desilo onomad, a ja….pamtim to, kao da je bilo danas…

1. Napunio 10 godina.

2. Razoran zemljotres u Crnoj Gori.

3. Mediteranske igre u Splitu.

4. Druga Tita je nešto počela da boli noga.

To bi, otprilike, bilo to. Ko mene nema više. Glava velika, a memorija oskudna. Kako vi stojite po ovom pitanju? Ima li šta kod vas?