Godina je 1988. Njih dvoje sjede na trosjedu. Gledaju “Bolji život”.

Nakon deset minuta nastupi ekonomsko propagandni program. Ona ustade, ode u kuhinju. Čuje se kako pušta vodu u sudoper. Kao da nešto pere. Vraća se u dnevni boravak. U ruci drži šerpicu. Onu crvenu sa bijelim tufnama.

– Na…uzmi!

– Šta je to?

– Trešnje!

– Il’ su hruštevi?

– Ma trešnje, kakvi hruštevi, budi Bog s tobom!

Epizoda Boljeg života se završila. Njih dvoje jedu one trešnje. Pljuckaju košpe prvo sebi u ruke, pa onda odlažu u tanjirić, onaj što ide ispod šolja za kafu. Nakon malo ona upita:

– Šta je? Šta si se zamislio? Je l’ to nešto kontaš?

– Ma…jedem ove trešnje, pa se sjetio nekog filma o pticama. Znaš, onaj…od Hičkoka?

– Uh…strašan je to film, ne volim te uznemiravajuće. Nego de mi reci…hoćemo li “dole” ove godine?

– Ja ne mogu. Nisam ti nešto dobar. Ali, idi ti bez mene! Sustigla me ova moja silna lutanja, satrla me kafana, one tombole. Idi ti bona, odmori i od mene i pranja tudjih stubišta. Život je jedan! Izadji malo na rivu. Prošetaj.

– Ma jok, kakva ja sama, da ljudi misle da smo se rastali. Znaš kakav je naš narod!

– Ja ne mogu, materi mi, ove godine u lošoj sam formi.

– Ma neću onda ni ja dole. Na jug.

Gledaju dnevnik.

– Ej…Fikreta! – zovnu je on taman prije vremenske prognoze.

– Šta je bolan?

– Izvini!

– Ma ništa bolan, ići ćemo na godinu, kad ozdraviš.