Čestice zraka se kreću na određeni način. Ovo gibanje proizvodi zvuk kada čestice vazduha udare u slušateljev bubnjić. Zvuk ne postoji dok čestice ne udare u bubnjić.

Ako smo u šumi i neko posječe drvo, svi ćemo, osim ako nismo gluvi, čuti svu tu lomljavu i buku koje čini pad drveta.

Padne li stablo u šumi, a nema nikoga da to čuje, je li ono uopšte proizvelo zvuk?

Ovu čuvenu pitalicu postavio je George Barkeley.

Izmislimo sad dva lika, dvojicu komšija. Brku i Ridjana.

Ridjan je poznati nacionalista, šovinista, mrzi sve što stigne, osim svojih. Njih se grčevito drži, jer mu je to, biti dio nacije, sve što je preostalo.

Jako je marljiv na društvenim mrežama. Uzdiže svoje, širi mržnju prema drugima, naziva druge pežorativnim imenima, vrijedja svje i svja. Svi znaju ko je Ridjan. Malo će ko, normalan, s njim u kolo.

Brko je, bogami, drugačiji. Perfidniji. O drugima misli isto kao i Ridjan. (Ako ne i gore). Samo on to suptilno skriva.

I on je na društvenim mrežama, ali mu ne pada na pamet, poput (kako ga on kvalifikuje) blesavog komšije Ridjana, da ikad iskaže svoje stavove naspram ostalih. Uglavnom se javno ne oglašava po tim škakljivim pitanjima. On svoje stavove iznosi samo medju svojima. U bližem okruženju.

I drži se jednog pravila. Nikad pijan ne uzima telefon. Za sad mu dobro ide. Niko ništa od bivših komšija, drugova, rodbine, ne sumnja.

Kad su George Barkeleya pitali njegovo mišljenje o gore pomenutoj teoriji, šta on misli da li drvo proizvodi zvuk pri padu. Ako nema nikoga da to čuje, da li zvuk uopšte postoji, on je odgovorio – Ne, zvuk ne postoji.

Primjenimo li istu metodu na Brku i Ridjana, lako ćemo, bacivši, ovlaš, pogled na njegov zid, zaključiti da je Ridjan teški nacionalista, šovinista, rasista.

A šta ćemo s Brkom? To se, nekako, čini kao mnogo zanimljivije pitanje. Pitanje koje nas je, neko bi reko, razasulo po vas cijelom Dunjaluku.