Baba Ljeposava je jučer bila u svatovima. Ujutro je unuci pitaju kako je bilo.

– Ma…nako. Odgovara ona.

– Šta je bilo baba…izgleda da nije bilo baš…

– Pa bilo je dobro, ali…

– A šta ti nije bilo po volji? Je l’ supa bila neslana?

– Supa je bila ko da sam je ja pravila!

– Tanka rakija?

– Rakija ko eliksir mladosti!

– Onda je pečenica bila masna!

– Ma jok! Slatka, odlična!

– Sarma, nema druge! Je l’ tako da je do sarme? Nije bilo mesa u njoj!

– Budi Bog s vama djeco, sarma je bila fantastična! Štob se reklo…mrtva bi je usta jela!

– E znam – reče najmladja unuka – muzika!

– Muz’ka? Ko da sam je birala!

– E onda ne znamo, reci nam šta nije valjalo! Predajemo se, baba!

– Ma sve je bilo…sve sup…ali…ne znam hoćete li razumit’ šta će vam, sokolići moji, baba reć’.

– Reci nam baba! Reci nam baba! Šta nije valjalo u svatovima!

– NE NAGONE! ETO, SAD SAM VAM REKLA!

– ???

Nakon minut vremena neskuženja najstariji unuk prozbori:

– Ne…nag…šta? Ne na-go-ne? Šta ti to znači, draga baba?

– Pa ne nagone…znate ono…uzmi, uzmi..naspi der još jedan tanjir supe, trgni još jednu rakiju! De još, ne stidi se! Hoš još jednu sarmu? Ne znam šta bi rekla…prosto nisu nutkali…ništa nije bilo..de uzmi…vid’ rebarca, odvadi si krtine, stavi si još salate. Slabo se, djeco, nagonilo, a to je, bogami, veeeliki minus domaćinima!

Djeca gledaju u babu. Ništa im jasno nije.