Kad je Smajo K. pozvan na razgovor kod vlasnika male firme “Smith & Sons” koja se nalazila u gradiću Sherwood, u kancelariji je bio i student iz našeg kraja, koji je tu “uskakao”, povremeno radio u pogonu dva tri puta nedeljno po par sati. (U ovom slučaju našao se u ulozi prevodioca, Smajo je slabo baratao engleskim.)

Vlasnik je (preko studenta) poručio Smaji da mu moraju smanjiti satnicu, jer ne ispunjava normu, namiguje sekretarici i nešto joj nerazumljivo dobacuje, za vrijeme smjene ide po četiri-pet puta u ve-ce itd…

(Vlasnik nije razmišljao o otkazu. Nije Smajo bio Messi, nezamjenjiv šaraf u kompanijici “Smith & Sons”, ali je u današnja vremena prava rijetkost naći radnika koji će se svaki dan uopšte pojaviti na poslu. A Smajo se redovno pojavljivao.)

Smajo sasluša studenta koji mu prevede šefove riječi, malo se ko i štrecnu, pa mu poruči da to nije u redu, ali da pristaje na smanjenje, jer:

– Nemerete vi mene toliko malo platit’, koliko ja mogu malo radit’!

Reče Smajo, pa još prevede na opšte zaprepašćenje i čudjenje studenta i vlasnika to i na engleski:

– You can’t pay me as little…as I can work a little!

Reče to Smajo, pa se uputi na svoje radno mjesto, odnosno, svrati prvo do “ve-ceja”.

Dok je u jednoj od klozetskih kabina praznio mjehur, veselo je pjevušio jedan hit koji je onomad često naručivo u kafani:

– “…bila mi je jedna topla zima…bila mi je sve što srce ima…”

Vlasnik John se za večerom ponovo sjetio Smajinih riječi koje su (uz onu “alaj volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim!”) bile jako popularne krilatice medju radničkom klasom za onog vakta samoupravljanja. Za svojih sedamdeset i šest godina kapitalista Smith nije nikad čuo nešto tako. Ni slično tome. Nije mu kasnije ni san padao na oči. Sve je tiho, da ne probudi ženu, sebi u bradu mrmljao:

– You can’t pay me…as little…you can’t work, you can”t pay…you can…you can’t…pay…work…