Mladji sin je nedavno napunio dvadeset jednu. To ga je konačno kvalifikovalo da sam sebi (ne mora više tata) kupi alkoholno piće.

Počeo je upoznavati čari noćnog života. Prošli vikend je sa društvom izašao u bar.

Sutradan ujutro, za doručkom, pitam ga kako je bilo.

– I….šta si ti pio?

– Viski!

– Koliko sad košta viski, vjerujem jedno 7-8 dolara.

– Ovaj što sam ja pio bio je dvadeset tri!

– Majku ti bogovu, jest sve poskupilo…

– Nije to ništa, moj drugar je naručio viski i platio ga sto četrdeset tri dolara!

– Misliš…cijelu bocu…sedam deci?

– Ma ne…jedno piće. Doduše…nije znao cijenu kad je naručio…tek kasnije…

– Koji je to?

– Nejt!

– Nejt, onaj najbolji student u vašoj generaciji?

– Da, taj!

– Pa što nije vratio kad je shvatio šta je naručio?

– Pa nije mogao, kad je skont’o već ga je skoro skroz popio.

(Jedemo jaja sa šunkom, razmišljam o ovome što mi sin ispriča, taj Nejt će za deset godina voditi ovu zemlju, ako je bude vodio ovako kako naručuje piće…)

– A ti tata..šta si ti popio za svoje “vatreno krštenje”, kad si prvi put izašao u bar?

(Šta ovdje sad da kažem, ja sam pivo počeo redovno piti sa petnaest, “žešću” nešto kasnije…sa dvadeset jednom sam već pomišljao da ostavim alkohol…)

– Pivo! Pivo sam pio…

– Koje pivo?

– Ah koje…nije bilo tu…dodješ u kafić i kažeš konobaru “daj mi pivo!” I šta ti on donese, to ti je.

– A joj, jadni vi. U komunizmu nije bila mogućnost izbora.

– Kako nije bila?

– Pa sad si rek’o samo jedna vrsta piva.

– Da, ali bilo je izbora.

– Kako?

– Pa…konobar me pitao hoću li veliko ili malo!

(Sin gleda u mene, ne zna da li ga zezam. A ja ozbiljan. Mislim se u sebi…mamicu ti tvoju poljubim…mene si našao…)