Danas je čika Marku
(Ocu Evine najbolje prijateljice)
Godišnjica.

Zar je već prošlo pet godina?
Bože moj, kako vrijeme leti.

Evina najbolja prijateljica
Objavila je u ranim jutarnjim časovima
(mora da je noćas loše spavala)
Pomen na svog preminulog roditelja
Na dobrog čika Marka.

Uz tatinu sliku
(Izabrala je fotografiju iz studentskih dana)
Kratko je napisala:
“HVALIŠ DO NEBA…”
(ispod je dodala napuklo srce)

Hm…

Prije nekoliko mjeseci
Eva je u najboljoj namjeri
Ispravila tu svoju prijateljicu
Nešto je gramatički bilo nepravilno
(misli da se radilo o “ne ću”)
A to njenom izoštrenom oku
(profesionalna deformacija?)
Nije moglo promaći.

Prijateljica se zahvalila.

Medjutim…
Nešto je ostalo lebdjeti u zraku
To njeno “hvala ti!”
Imalo je zadršku
Zazvučalo je Evi kao neka blaga ironija.

Šta sad da radi?

Nepravilnost se vidi iz aviona
Pomalo mijenja i smisao tužne poruke
Ako je ponovo koriguje
(imajući u vidu prethodno iskustvo)
Neće valjati.

Ako je, pak, ne ispravi
A neko drugi
Ukaže na očiglednu grešku
Ona bi je mogla pitati
Zašto je “šutjela ko pička!”
(To joj je bila omiljena fraza)
Mogla bi je i (s pravom?) pitati
Za šta služe prijateljice?
(I još stotine drugih stvari mogla bi je pitati)

Tako čitavo prijepodne
Eva razbija glavu
Nabija si stres na maksimum.

Na stolu su jedva načeta kajgana
Prepuna pepeljara opušaka
Sedma šolja kafe.

Eva bi se najradije vratila u krevet
Da zaspi i više nikad se
Ne probudi.