• 12/02/2024 –

Svake godine, početkom decembra, bira se, pa se potom proglasi “Oxford Word of the Year” (oksfordska riječ godine). Ovo, odavno tradicionalno, (iza)biranje nije izostalo ni ove zime gospodnje, 2024. godine.

Nakon što je kroz anketu prošlo 37,000 ispitanika, riječ godine postala je “BRAIN ROT” ili što bi se kod nas narodski reklo “TRULJENJE MOZGA”.

Doslovan prijevod objašnjenja ovog pojma glasi: “Trulež mozga” definira se kao (navodno) pogoršanje mentalnog ili intelektualnog stanja osobe, posebno gledano kao rezultat prekomjerne konzumacije materijala (osobito online sadržaja) koji se smatra trivijalnim ili nezahvalnim.

Nećemo mnogo o našim (50+) starim i matorim mozgovima koji su odavno strunuli i zahrdjali, gdje ni nekakav, pa makar bio i stotinu puta, čarobni “WD 40” više ne pomaže. Ono što poprilično zabrinjava su mladje generacije, da ne kažem naša djeca i unuci.

Kažu da je policija/udba ranih osamdesetih prošlog vijeka u velike gradove SFRJ pustila heroin u opticaj s namjerom da spriječi mogući bunt omladine, da razvodni silinu novog vala/talasa. Rezultate manje-više znamo.

Sad se to ne radi više putem tih klasičnih nakotika, adikcija/ovisnost i masovna tupoća se postiže na drugi način. Pomoću telefona.

Prije par dana na televiziji je bio prilog gdje je rečeno da samo jedna trećina (33%) današnje omladine do osamnaeste godine ima neku vrstu ljubavne veze. (To predstavlja strahovit pad od devedesetih, gdje je postotak bio oko 90%).

Djevojke i dečki svoj izbor da se ne upuštaju u bilo kakve dublje kontakte pravdaju time da te vrste veza iziskuju mnogo truda i oduzimaju mnogo vremena.

WTF!!! Kojeg truda? Niko nikog ne tjera da unosi deset metara ćumura u podrum, treba se,omladino, samo maziti i voditi ljubav, zaboga!

I o kojem gubitku vremena je ovdje riječ? Onog koje se satima troši “skrolajući” po instagramu i tik-toku, bez ikakvog smisla i rezona?

Ako ovo nije klasičan “brain rot” slučaj, ja ne znam šta je? Nazovite me nazadnim, priznajem jesam! Ne želim ni pisati o pojmovima “snepovanje” ili “situationship”. Niti sam kvalifikovan, niti imam (odma’ mi ‘oće nešto bit’!) dovoljno džigarice da se s tim upuštam u koštac. Napisaću samo jedno… djeco draga, nek’ vam je Bog na pomoći!

• 12/03/2024 – Prije nekoliko godina iznenada je umro dugogodišnji gradonačelnik jednog gradića u BiH. Na šest poznatih bankovnih računa iza njega je, kako je objavljeno u advokatskoj firmi, ostalo preko 50 miliona evra.

U gradu u kojem je obavljao funkciju, najbližoj rodbini je ostavio: “na desetine stanova, poslovnih prostora, zatim imanja s nekretninama u Čađavici Donjoj, Velinom Selu, Crnjelevu Gornjem. Zatim stanove na atraktivnim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu.”

Ovo je otprilike imovinska karta, presjek jednog političara na vlasti u BiH i šire. (Ovo “šire” čitaj: u regionu)

Ako je on za svojih političkih mandata, za vrijeme svoje vladavine, navukao toliko materijalnih dobara, neko se, najprostijim logičkim razmišljanjem, može zapitati kolike su tek imovine političara koji vladaju većim gradovima i koji obavljaju važnije državne funkcije. (Mnogi od njih “povjerenje naroda” uživaju i po nekoliko desetljeća.)

Kao rezultat svega toga danas je najnormalnija stvar da neki visoko pozicionirani član vladajuće partije ima stotinjak stanova. 100 STANOVA!!!

Vozaju se okolo auta od 500 i više hiljada evra. A plata im 1000 evra.

Kako to? Kako to? (Rekao bi Vojko V.)

Pretpostavlja sa da se kod onih najvećih patriota, predsjednika, premijera, ministara, imovina procjenjuje i na stotine miliona dolara. Malo je reći da su obezbijedili i braću i sestre i svoje deseto koljeno. Malo je reći da se svo to silno bogatstvo nije moglo steći od mjesečnih plata, nego se steklo na nezakonit način. Odnosno, da je ukradeno. Od koga? Pa jedini mogući odgovor je – od države, odnosno naroda.

A narod? Radi za 300-400-500 evra. I uredno godinama glasa za milijardere. Usput okrivljuje Tita, jer mu se predočilo da su, zapravo, on i njegove “komunjare” opustošile i opljačkale njihove domaje i otadžbine.

Namajući danas pametnija posla, odlučio sam da se malo pozabavim istraživačkim novinarstvom, odnosno bacim na guglanje sa nadom da ću lako doći do tih podataka oko kradja državne imovine za vrijeme Titine vladavine. Da vidim šta je to on i koliko je za života nemilice krao, kako je zbrinjavao svoju ženu i djecu, sestre i braću. Da provjerim ima li kakve razlike izmedju njega i ovih novih gospodara u bjesomučnom skupljanju bogatstva. S obzirom koliko se ta priča forsira u zadnje vrijeme, očekivao sam bar milion rezultata o tim Brozovim nečasnim rabotama. Evo šta sam uspio da nadjem:

Titov sin Aleksandar “Mišo” Broz je po završetku fakulteta dobio od oca na poklon “fiću”.

O sudbini Jovanke Broz, imovini, njenom “nasljedstvu” i vremenu neposredno prije smrti sve znamo. Toliko toga je “nadobivala”, da se morala i serija snimiti da se to sve isprati.

Josip Broz je takodjer imao i šestero braće i sestara. (Priznajem da mi je ovo posve novo saznanje).

O današnjim “titićima” znamo sve! I ko su im braća i sestre, kumovi, ko su badže, o šurajama da i ne pričamo. Sve su to uspješni, snalažljivi, sposobni, situirani ljudi, “krem de la krem” društava u novonastalim demokratskim i (nadasve) liberalnim državama.

I kakav su status uživali Titovi sestre i braća, za njegovog vakta, za vrijeme njegovog predsjednikovanja? Ako je vjerovati izvorima na koje sam naišao, stvari stoje ovako:

Од укупно четрнаесторо браће и сестара, колико је имао Јосип Броз Тито, њих шесторо је поживело, док су остали умрли као деца. Један брат му је умро 1932. године, док су остали — три брата и две сестре били живи и после завршетка Другог светског рата.

Мартин Броз (1884—1964)
Мартин Броз, најстарији Титов брат, рођен је 9. јануара 1884. године, као друго дете Фрање и Марије Броз. Он је, док је Тито био још мали дечак, отишао у свет да ради. Радио је као радник на железници у Бечком Новом Месту. На Мартинов позив, Тито је од јесени 1912, па до одласка у војску, у јесен 1913. године, становао код њега. За време боравка у затвору, 1928—1934. године, Тито се дописивао са братом Мартином. После завршетка Другог светског рата, 1945. године, Мартин је становао у граду Шопрону, у Мађарској, као пензионисани железнички службеник. Тито га је позвао да се пресели у Југославију, али је овај то одбио, јер је превише био везан за свој дом. Посетио је Тита, заједно са супругом у Београду, маја 1946. године. Умро је 23. априла 1964. године у Шопрону, где је и сахрањен.

Драгутин Броз (1885—1932)
Драгутин „Драго“ Броз рођен је 10. августа 1885. године, као треће дете Фрање и Марије Броз. Живео је у Кумровецу и бавио се земљорадњом. Умро је 1932. године. Са супругом Антонијом имао је четири сина, од којих су тројица погинули као партизански борци — Драгец је стрељан у логору Јасеновац, Фрањо је погинуо у борбама код Вараждина1942. године, а Јосип-Пепек је стрељан у Загребу 1942. године.

Стјепан Броз (1893—1976)
Стјепан „Штефек“ Броз рођен је 21. децембра 1893. године, као осмо дете Фрање и Марије Броз. Као младић, заједно са Титом је учио занат и једно време је радио као ауто-механичар у државним установама у Загребу. После Првог светског рата, се оженио Катом Глухан и настанио се у селу Братине, код Купинеца, где се бавио земљорадњом. Умро је 1976. године.

Матилда Броз (1896—1953)
Матилда Броз рођена је 6. фебруара 1896. године, као девето дете Фрање и Марије Броз. Удала се за земљорадника Алојзија Ослаковића и са њим живела у селу Крањици, код Купинеца. Имала је осморо деце, а њен син Јосип узео је презиме Броз.

Вјекослав Броз (1898—1976)
Вјекослав „Славко“ Броз рођен је 13. августа 1898. године, као једанаесто дете Фрање и Марије Броз. После рата је радио као чиновник и чувао је државне зграде у Самобору. Тито је са њим био веома близак и често је свраћао код њега. Умро је 1976. године, а боловао је од сличне болести као и Тито и исто му је пред смрт била ампутирана једна нога.

Тереза Броз (1902—?)
Тереза Броз је рођена 27. августа 1902. године, као четрнаесто дете Фрање и Марије Броз. Била је радница и удала се за Драгутина Ферјанића, обућара. Године 1974. године се тешко разболела и неколико последњих година живота је проживела у једној загребачкој болници.

---

Ako ne(t)ko raspolaže sa drugačijim (dijametralno suprotnim) podacima o ogromnom materijalnom bogatstvu koje je Broz ostavio iza sebe svojim potomcima, neka taj “corpus delicti” dade na uvid ispod ovog teksta, da ne živim(o) u zabludi.

• 12/04/2024 –

Jutros sam pročitao dobru foru, pravo me nasmijala i navela na razmišljanje.

• “Oj ŽIVOTE, FINSKA KRIMI SERIJO BEZ TITLA!”

Ja odmah sve to vizualiziram, zamišljam, kao gledam seriju, sve je napeto, leš je “isplivao” iz rijeke Kemijoki, inspektori se domundjavaju, a ja se mučim da išta shvatam. Nit’ šta razumijem, nit’ mogu “nazor” slušat’ finski jezik. Prava definicija i personifikacija teškog i turobnog života.

Ali, ne lezi vraže!

Isto popodne gledam “Kod nas doma”. Glazbeni gost – Žan Jakopač.
(Kru’ te molov’o – nikad čuo za čovjeka. Da voditeljica nije rekla da je pjevač, ja bih, po imenu, pomislio da je Žan slovenački slalomaš, alpinist, biciklist ili već neki četvrti sport, šta ja znam…pentranje uza zid, u kojem braća “Janezi“ rasturaju.)

Nadjem Žanov životopis: “Rođen u Splitu. Na otoku Braču proveo djetinjstvo. Studirao na ALU u Zagrebu. Od navale nostalgije za Bračem (Bračom?) stao je pisati pjesme na materinskoj otočkoj čakavici. Sve je to prouzročilo osnivanje benda “Šo!Mazgoon”.

Odem na “Spotify”, kad ono, taze ispod sača, izašao novi album jednostavna naziva “Albun”.

Pustim ga…da prostite…ništa ne razumim tu otočku čakavicu, ali mi ugodno slušat’. Preslušao sam “Albun” dva puta. Topla preporuka za sve one koji vole izlete u nepoznato.

Sad se spremam pronaći neku finsku seriju…

• 12/05/2024 –

Kad smo već kod jezika i dijalekata biće zgodno da se ovdje, na kraju, podijeli i jedna anegdota.

Danilo Kiš, naš proslavljeni pisac, kojeg je samo vlastita smrt spriječila da dobije Nobelovu nagradu, proveo je “na službenom putu” pofajn godina u glavnom gradu Francuske.

Tamo, u Parizu, imao je svoj omiljeni bistro u koji je svraćao svakodnevno, tako da se (htio-ne htio) sprijateljio sa osobljem, a posebno sa jednim konobarom kojeg je,u dokolici, učio naše riječi.

Pored cijelog arsenala psovki, naučio ga je i jednu rečenicu (sve sa crnogorskim naglaskom) koju bi ovaj “ispaljivao” kad god bi se Danilo pojavio sa nekim svojim zemljakom. Rečenica je glasila:

• A ŠTA ĆEŠ POPIT’…MUČENIČE?

(Ovdje je važno naglasiti da je konobar bio Japanac).