ENIN SIN, TETA NEDA I PČELA

[Važno upozorenje: Čitanje ovih zabilješki ne preporučuje se normalnim i osobama mladjim od 40 godina.]

Juče me žena natjerala da odem na razgovor za posao. Branio sam se svim silama, ali one su (sile) zajedno sa nepravdama padale, iako im je narod trebo sudit. Ma nidje ba naroda kad zatreba! Došo samo sudija Kolina. Da sudi. Reko, jesi ti zvan’? Nisi! Ajmo džada! Nisi ti u ovom filmu! Zovite Svetozara Vukmanovića, dižite ga nek’ vam to otpjeva, ako meni ne vjerujete! Kako čovjek drži tempo izmedju strofa, čudo nevidjeno. Čekaj malo, kako čudo može biti čudo, a da nije vidjeno? Ko to proglasi? Čija mama crnu vunu prede? (Opa, omače se ekavica, čija mama crnu vunu prIJede?) Baš čud(n)o to čudo. Kud čudo, kud ga ne vidiš, kud idu divlje svinje, kud idijoti!

Džaba sam se pozivao na svoj umjetnički imunitet, na svoje pismene radove, na strofe i kitice, ništa nije pomagalo, bila je neumoljiva. Na svako moje “ali”, samo bi odgovarala – Muhamed, pa bi me prostreljala pogledom koji bi bez ikakvih problema, učinkovitije od najvećeg zmaja iz Igre prijestolja, spržio glečere na Antartiku. Sad nešto kontam… E moj Holivud..kad je kod nas sveti Djordje ubiv’o aždahe, onaj Džon Sno je još piškio u pijesku.

I šta sam ja sad tu mogao? Mogao sam joj reći istorijsko NE, ali sam se bojao Sibira. Kazao sam joj povijesno DA! Neće mene ona zajebavat’, pa zna se pobogu ko kod nas u kući hlače nosa! Prije intervjua, da prostite, gutno sam jednu bombonicu (znate koju), da tamo budem rahat, da budem “orilo-gorilo” i da mi pomogne da dajem što gore odgovore pa da me se kotarišu, da me istjeraju što prije.

Kuc – kuc! Udjem ja tako u kancelariju, unutra momak, možda jedno dvadeset dvije-tri godine star. Dobar dan – dobar dan! Ja sam Ivan. Ja sam Zoran. Rukovanje. Sjedanje.

IVAN: Recite mi Zorane, kako ste čuli za ovaj posao?
JA: Žena našla na internetu.
IVAN: Znate li o čemu se radi, kakvo je ovo radno mjesto?
JA: Aha…žalbe..molbe…rad sa ljudima.
IVAN: Biće pokoja i životinja!
JA: A je l’?
IVAN: Da, da mi smo otvoreni za sve i svja!  Široki pogledi, horizonti, dijapazoni. Pa Zorane…mislite li da ste upravo vi pogodni za to? Krasi li vas mirnoća, staloženost, zen?
JA: Ma jašta sam nego pogodan…uvijek sam bio rame za plakanje, ja i Nada Topčagić smo vazda vikali evo ti rame moje, ha ja…Znam saslušat’, posavjetovat’…( tu stanem..shvatio sam da posve normalno odgovaram i da bi potencijalno, ako ovako nastavim, mogao nedajbože i dobit’ pos’o. Moram pod hitno mijenjat ploču. Okren’o sam na be stranu.)
IVAN: Šta bi vi mogli navesti kao svoj moto, koja bi fraza najbolje opisala vaš radni entuzijazam?
JA: Fraza? To je lako, ima jedna koja me savršeno opisuje. “ Alaj volem ovaj režim, plata ide…a ja ležim!”
IVAN: ( Gleda u prvi mah u mene, mozak mu pokušava procesuirati ono što je upravo do njega doprlo, ali ne ide, zapinje.)
IVAN: Dobro! A recite mi Zorane, koliku platu vi zapravo očekujete ovdje?
JA: (Mali nema pojma o izjavama iz mračnog doba socijalizma, sad ću mu zadat’ još jednu, pa nek me istjera iz ofisa, možda još stignem na podkast Milana Milenkovića.)
JA: Ha čujte Ivane…ne možete vi mene toliko malo platiti, koliko ja mogu malo raditi!
IVAN: ( Ista reakcija kao i nakon mog prvog odgovora, ali nakon samo malo, pojavljuje mu se blagi osmijeh u uglovima usana. Kao da je shvatio da ga ja malo…)
IVAN: Vrlo dobro Zorane, svidja mi se kako razmišljate. Neobično za današnje doba, arhaično, ali totalno kul! Van šablona, a to je upravo ono što i tražimo. Retro – metro! A sad ću vam postaviti nešto što pitaju prilikom zapošljavanja za Gugl. Samo rijetki ga uspješno riješe. Pitanje glasi:

– Koliko kuvanih jaja možete pojesti na prazan stomak?

JA: (Znam odgovor, ali ću se praviti da ne znam, pa da mi on kaže žao mi je, dovidjenja!)
JA: Koliko jaja na prazan stomak? Pa jednooo…. ( razvuko ja ovo o, kao razmišljam koliko da kažem pet, šest ili sedam, kadli Ivan skoči k’o oparen, ko da ga je nešto, božemeoprosti, u guzicu ubolo.)

IVAN: TAČNO!!! Bravo Zorane! Samo jedno jaje na prazan stomak. Poslije jednog nije više prazan! Imate posao! Dodjite sutra u devet! Počinjete s radom. Nakupilo se dosta predmeta koje treba riješavati po kratkom postupku.)

Šta ću, pokupim se i pravac kući. Faca u mene ko da su mi svi na umrlu. A žena kad je čula samo što nije rikavela od sreće. Umalo se i felacio desio. (Ništa se ne snebivajte, napiso sam – umalo.)

Poranio lola sutradan. Ne Ištvan Bećar Pecaroš, nego ja kao lola. Doš’o pola sata prije vremena. Uzeo opet PPSS (prijeko potrebno stimulativno sredstvo). Ne znam šta me čeka. Tačno u devet. Kuc kuc. Prva stranka. Neki klinac.

JA: Izvolite?
KLINAC: Dobar dan!
JA: Dobar dan, kako vam mogu pomoći?
KLINAC: Ja sam Enin sin!
JA: Koje Ene?
KLINAC: Pa Rundekove, glupane!
JA: Pazi mali malo na vokabular, Ja ti nisam Ena…
KLINAC: Ne ide tako..ti Eni kažeš Ja nisam tvoj sin, a ne meni!
JA: Dobro…Ja nisam tvoj sin. I šta ćemo sad s tim?
KLINAC: Pa hoću autorska prava, pojavljujem se u pjesmi, a nisam nigdje potpisao.
JA: Ispuni ovaj formular, pa ćemo vidjeti.
( Dovidjenja – dovidjenja)

Kuc kuc. Ulazi djevojka.
Dobar dan, ja sam Neda.
JA: Dobar dan!
NEDA: Imam pritužbu na Parni Valjak. Ono kad kažu da ja mnogo lakše sada kažem – da.
JA: A to ste stvarno vi?
NEDA: DA!
JA: Ona Neda iz pjesme Parnog Valjka?
NEDA: DA!
JA: I sad hoćete da ih tužite?
NEDA: DA!
Zbog toga što sad mnogo lakše sad kažete da?
NEDA: DA!
JA: Bogami vidi se, rekli ste DA četiri puta u trideset sekundi. Mentalni poremećaj je očit, da li biste se potpisali ovdje?
NEDA: DA!
JA: A da li bi, ako nemate ništa protiv, da svratimo…ma ništa….hvala vam i dovidjenja. Da!

Kuc – kuc!
Ulazi, u stvari uleti neki insekt.
INSEKT: Dobar dan! Ja sam….
JA: Znam! Zum zum…zum zum zum…
Zakleo se bumbar u cvet i u med..
INSEKT: Koji je tebi, šta je tebe spopalo?
JA: Pa je l’ nije ta?
INSEKT: Ne! To je bumbar! A ja sam pčela!
JA: Pa to je to…
INSEKT: Kako misliš to je to??? Nije to -to! To ti je kao kad bi rek’o Srbinu da je Hrvat. I obrnuto.
JA: A da sam te pomješ’o sa osom? Da sam počeo…maše osa Siniši sa nosa..ti bi se opet bunila…
PČELA: Normalno, sad u priču uvodiš i one treće. Ko u Bosni…ovaj…ko u basni.
JA: Dobro, pa koja si ti onda pčela?
PČELA: Djibina!
JA: Ne kontam, koji sad Djibo? Neki pčelar?
PČELA: Ma jok! Zlatan Stipišić
JA: Aaaaaa Džiboni!
PČELA: E taj! Spominje me u jednoj pismi pa bih ja autorska prava.
JA: A kako ja da znam da si baš ti ta pčela.
PČELA: Evo slika!
JA: Šta je ovo? Kašika neka?
PČELA: Nije kašika! Žlica!
JA: A jest, sad vidim. Žlica. Za supu.
PČELA: Nije za supu, jebem te ćorava! Za čaj. Žlica za čaj!
JA: A vidi stvarno… jest za čaj. A nešto upalo u kaš…u žlicu…mora da je odozgor’ nešto s drveta…neko trunje…
PČELA: To sam ja! Zar ne vidiš da sam ja?
JA: (gledam u nju) Vidi…fakat ti! Sad se baš vidi. Dobro..ispuni formular, vidiću ja sa šefom…
PČELA: A ti si novi ovdje?
JA: Danas mi prvi dan!
PČELA: Prosjek ti je na ovom mjestu sedam dana. Izdrži još malo pa će te prebaciti na psihijatriju.
JA: Da i tamo radim sa strankama?
PČELA: (gleda u mene zabezeknuto)
– Ma ne bolan, da budeš direktor! HA HA HA!! Smije se pčela, zakocenila se.
A i ja i bombonica s njom. Nas troje se smijemo sve u 16. Svet je lep kad ga sanjamo, reče Kiki onomad, a nama ne preostade ništa drugo nego da ga pratimo. Pod refom.