Sinoć sam za promjenu uzeo kolačić prije spavanja. Treba ba sve probat’ u životu. Orilo – gorilo. Nikad ne znaš hoćeš li osvanut’ il’ omrknt’ iduće jutro. Nisam ni spustio vugla na jastuk, a već sam zahrk’o, zasp’o k’o zaklan. Zaleg’o k’o, božemeoprosti, janje u pet ujutro. Na prvi maj.

A tamo…u La La Lendu…zalomio s Aleksom. Kako s njim? Pa čit’o neke njegove pjesme dva dana ranije. Pa ostale neke vibracije, paralelni sinhroniciteti, stepeni svjesti, čakre, boga ti više pitaj šta. A ako ti on ne odgovori, možeš i mog gurua Srkija pitat’. Samo se uključi na idući “satsang” sa Serdjom. Rojetom.

A jes’ bilo… jesmo “šalovali” ja i Aleksa…na kraju nisam znao ni kol’ko smo materijala salili. U sebe. Slabo se čega i sjećam, znam samo da mi se nesretnik jadao cijelu noć. Te Emina ovo, te Emina ono. Zateleb’o se, što b’ rekla omladina.

Mezetili smo vlašićki sir sa Paga i pili mehku rakiju. Od šeset gradi. Posluživala nas Ozrenka. Znaš Ozrenku? Onu što donese dvije pive i rekne (kad zatreba) muzici: “malo tiše”. Na Aleksin “Lament nad Eminom”, mor’o sam odgovarat’ mudro. Diplomatski. A istovremeno i nadrealistički. Mor’o sam ukratko bit’ Konstantin Popović.

To se očekivalo od mene. A ja se s njima (očekivanjima) uvijek slabo nosim. Pokleknem u odsutnom momentu. Od svih iznevjeravanja u mom mladom životu, ja najviše iznevjerim baš ta očekivanja. Pitajte moje bivše prijatelje il’ bivšu familiju. Kad se od mene očekuje da budem…šta ja znam…bubam sad..da budem veliki Srbin ili da budem veliki Hrvat, napa’ne me smušenost. I padnem razred, ode i godina. I tako ja i još nekoliko drugih (prije nas je bilo mnogo više) ponavljamo jedan te isti razred od devedesete. (Zeznuli smo i Ivančićevog Robija K.). Sve bude dobro, dok učiteljica Smilja ne vikne:

– Hajmo zakletva!

I mi po inerciji uvijek krenemo sa:

– Danas, kad postajem pionir…

I normalno fasujemo keca…imidijateli…u roku munja.

Nego, da se mi vratimo Aleksi. Dok sam čačkalicom neuspješno nabad’o komad rajčice, sjetih se ja studenta sa Sorbone, španskog borca, kasnijeg potpisnika smrtnih presuda, sna i jave, hrabrog Koče, pa rekoh:

– Ljubav ti, moj Šantiću (oslovio sam ga po prezimenu k’o što to Štulić čini), ljubav ti, moj Šantiću, nije pomidorij!
(kazah ovo, pa onaj nabodeni paradajz strpah u usta).

– SKOČIĆU S MOSTA, ako mi izljevi ostanu neuzvraćeni, odgovori on.

A ja se mislim…ok. Ne uzrujavam se zbog toga. Da se ovo desilo u bilo kojem drugom svjetskom gradu, drugoj svjetskoj metropoli…San Francisku, Parizu ili Sanskom Mostu, bilo bi alarmantno, insan bi se i zabrin’o, ali u Mostaru – jok.

Pa ovdje nema ko ne skače s mosta. Od 7 do 77. Čak i curice skaču, dok žvakaće žvaču. Kad igraju žmirke u Mostaru kažu: “ Ko nije skočio, magarac bio, tri puta žmirio…”. Kad u trećem razredu osnovne dječko pita curu da ga cmokne, ona ga prvo pita je l’ skak’o s mosta. Na aplikaciji za pos’o ne pitaju za diplomu, pitaju koliko imaš skokova.

– Kad bih pobijedio u skoku s mosta…podje nesretni Aleksa.

– Možeš ti Šantiću…prekidam ja njegov nonsens par excellence…skakat’ do sudnjeg dana, ali Emira Balića nećeš pobjedit’!

– Ko ti je taj, iznenadjeno će Aleksa, čim se on bavi?

– Skače, Šantiću, skače! Znaš onu “Skači, skači!!!”, Djule Van Gog. To je našem Emiru posvećeno.

– MENI SE SKAČE!

– Meni se jeb….mani se ti M.O.R.T-a. To je drugo. Ko je njih sluš’o, nije se u životu osevapio. I nemoj mi ta velika slova, ne galami!

– Ima i ona Džamp, Džamp!!!

– Daj bolan…pusti…dje ćeš sad engleski..ne izlazi iz okvira regiona! A i otkad ti slušaš Kris Kross?

U neko doba u mehanu udje stara majka, da ga vodi kući, reče mu:

– Aleksa, ‘ajde kući, skuvala sam ti paštašutu!

Edo za susjednim stolom dobaci:

– Slušaj mater!

(a on se ni ne obazire na njih, kaže meni)

– Ja Eminu moram fascinirat’ nekako, il’ me neće bit’. Upisaću se u Velež!

– Možeš ti, ali tamo ti je Princ odavno.

– Koji Princ? Purpl Rejn? Zar on nije preselio na ahiret?

– Ma ne taj…naš princ.

– Prestolonaslednik? Aca?

– Aleksa…slušaj malo…fokus…naš čovjek…Dušan fakin’ Bajević! Princ sa Neretve!

– A da konkurišem za generalnog direktora Aluminijumskog kombinata?

– Ma daj ne budali, znaš da je Jole Musa tamo.

– Ko? Nikad čuo.

– Biće da samo ti nisi, neki dan došlo pismo bez adresa, piše samo “Jole Musa, Mostar” na koverti i poštar mu isporučio.

– A joj, šta ću onda jadan ne bio. Ostaje mi samo da joj pišem pjesme…

– To ti onu čuo…od Elvisa i Meteora…joj joj..pa ako ne znaš ništa drugo…samo požuri..ima mali Markan…sin od onog pilota..opasan pjesnik. Čudi me da nije sad u kafani. Čim popije, remek-djela stvara. A stvara ih često.

I dovučemo se mi tako kućama. Mrkli mrak, nije ni mjesečine bilo, ni zvijezde. A bogami ni partizana. Samo OFK Beograd. Prst pred okom ne vidiš. Jedva potrefismo ulicu. Opraštamo se uz riječi:

– Hajd…da se ne ljubimo!

Sutradan popodne Aleksa zove da mi izrecitira novu pjesmicu. Dodjem, šta ću. Podje Šantić mahmuran kazivati njegovo stihozborje:

– “Sinoć kad se vraćah iz topla hamama…”
[Čekaj druškane, nisi iš’o sam, dje sam ja u priči? Ko te pridržavo uz duvare? IMT? Ima l’ Mene Tu, jarane? ].

– “Prodjoh pored bašče staroga imama…”
(Nismo išli otuda, drugim putem smo, sam si rek’o ajmo ‘vamo…još si u po Hercegovine jeretički & bogohulno zapjevo onu “prodjoh Bosnom kroz gradove”…)

– “Kad tamo u bašči, u hladu jasmina…”
( ponavljaš amaterski istu riječ u dva reda zaredom, možeš ti to bolje, ali čovječe “u hladu jasmina”. Kakvom friking hladu u tri ujutru???)

– “S ibrikom u ruci stajaše Emina…”
( Ovo je još ludje. Emina u to doba nije znala dje joj je glava, a dje guzica, a i šta će ibrik tu crni Aleksa, ko pije kafu u to gluho doba, pobogu?)

– Kako ti se čini, šta kažeš, je l’ valja?

– Nije loša…ima tu nečega…al’ opet…da ti ipak odeš do Veleža? Kažu da im fali desna spojka.

(Srećom, Aleksa me ne posluša, pametan čovjek, jer ko je mene poslušo il’ nedajbože čit’o, nije se ljeba najeo).

VAŽNO UPOZORENJE: ČITANJE OVIH ZABILJEŠKI NE PREPORUČUJE SE NORMALNIMA I OSOBAMA MLADJIM OD 40 GODINA.