U posebnom dijelu zoološkog vrta gdje su obitavali majmuni živio je jedan poprilično čupavi pripadnik tog roda. Zato su ga zaposlenici od milja zvali Čupo.

Na samo pet metara od njegovog kaveza nalazio se objekat koji je služio kao wc za posjetitelje. Prije par dana je počelo renoviranje i radnici su jedno jutro prislonili veliko ogledalo na vanjski zid zgrade. Položaj tog ogledala je bio takav da se majmun Čupo o njega mogao savršeno ogledati.

Kad je majmun Čupo vidio svoj odraz u zrcalu on naravno nije znao da je to on, mislio je da je to neki drugi majmun. Čupo nije volio novonastalu situaciju. Niti pridošlicu. Trebao je nekako da ga okarakteriše, da ga oslovi. Tražio je neko pogrdno ime. Nazvao ga je Muto.

Po cijeli dan je galamio na njega, psovao ga. Bio je nemalo iznenadjen kad je spoznao da se Muto ponaša identično njemu, da uzvraća istom mjerom. Kad god bi Čupo vrisnuo na svog suparnika ovaj bi uzvratio vriskom. Kad god bi Čupo digao stisnutu pesnicu prijeteći njome, Muto bi isto tako. Samo s drugom rukom. Vrhunac cijele ove drame je bio kad je Čupo sa zaprepaštenjem gledao kako Muto čeprka po svom sopstvenom anusu i jede vlastita govna. Takvo nešto, takav odvratan akt on u životu nije mogao ni da zamisli. Ovaj Muto je takav divljak i pravi izrod vrste kojoj zajednički pripadaju.

Jutros su monteri unijeli staklo u prostoriju. Probudivši se Čupo je sa velikim olakšanjem shvatio da je Muto iščezao. Otišao. Koliko god mu je bilo drago što je sačuvao svoj integritet i teritoriju Čupo se iznenadi sopstvenoj pomisli da mu je malo i žao što ga je ovaj napustio. Mogli su i sklopiti prijateljstvo samo da je Muto pokazao malo više fleksibilnosti, spremnosti za kooperaciju i dijalog. Baš šteta! A mogli smo se dogovoriti, pomisli Čupo. Majmuni smo, nismo ljudi.

P.S. Čitati ovaj tekst naglas tri puta dnevno. Vidan napredak zagarantovan već poslije nekoliko dana. Ako ste zadovoljni recite svima, a ako niste – samo meni. Vaš Čupo…ovaj…Muto. 🙏❤️☮️