Pisac iz Srbije dobija stipendiju da provede mjesec dana u hotelu na obali jezera Komo u Italiji. Upitan kako će potrošiti to vrijeme tamo, pisac je odgovorio da će ga potrošiti tako što će u Komu pisati novi roman. Jedna od knjiga koje se čitaju odjednom ili najviše u dva čitanja. Topla preporuka. Slijedi jedan manji odlomak.

” Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio‐kompanije.

U Cirihu je trebalo da presednem u avion za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao. Imao sam pasoš sa italijanskom vizom koju sam bez problema dobio u Beogradu, nešto novca kod sebe, i imao sam u džepu poziv od te strane fondacije, bio sam tada, za njih, još uvek, nekakav mladi pisac iz Srbije, koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti. I ne znam kako, i nikada to nisam ni saznao, ali dobio sam tu stipendiju, da mesec dana provedem na jezeru Komo, da tamo radim i pišem na miru. To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad me tada uopšte nije zanimao. Od objavljivanja knjiga sam već odustao.

U Srbiji je zaista bilo jako loše, bilo je užasno, ali meni i ne toliko, mogao sam da preživim, to mogu da kažem, radio sam razne poslove po malo, i živeo, uspevao u tome. Pisao sam jedino kratke priče za jedne dnevne novine povremeno, plaćao sam stan time, i jeo sam i pio, i uglavnom pio, i uopšte živeo nekako, ali od pisanja najmanje. Pisao sam i nešto samo za sebe, u obične male sveske, i s tim nisam imao nikakve ozbiljne namere, niti bilo kakve ambicije.

Kada mi je neočekivano stigao poziv za Komo, od Rokfeler fondacije, uredno sam ga popunio, i na njihovo pitanje šta ču da radim tamo, napisao sam da ću da pišem roman. Pio sam pivo dok sam pisao kratku skicu za taj roman, sve sam izmislio, moj prijatelj Vlada je sve to prevodio na engleski, i onda se umesto mene dopisivao s njima još neko vreme, i poslao im nazad taj formular, u moje ime. Pravio sam mu društvo, pio pivo i učio engleski od njega. Nismo dugo čekali odgovor, stigao je zvaničan poziv, i ja sam bio spreman. Ljudi su tada neprekidno napuštali zemlju. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju, ja sam otišao samo na mesec dana, a moj prijatelj Vlada je bio taj koji je sve to odradio i zaslužio. Predao sam putnu torbu na aerodromu i nisam bio sasvim siguran u to šta sam sve spakovao u nju. Bio sam pijan kada sam se pakovao.

Nabrajao sam u sebi samo stvari za koje sam već znao da sam ih zaboravio: neku knjigu, adrese nekih ljudi, nešto od pribora za higijenu, to sigurno, jednu jaknu i jedan džemper. Ali znao sam, da kada se budem tamo negde već smestio, videću tek onda da toga što sam zaboravio ima još. Ipak, bilo mi je svejedno. Bio sam mamuran dok sam razmišljao o svemu tome, slušao sam u avionu razgovor dve devojke na sedištima ispred mene, njih dve su putovale u Švajcarsku, i shvatio sam iz njihovog razgovora da je jedna od njih pevačica i da tamo peva po kafanama u kojima se skupljaju „naši ljudi”. Ta pevačica je rekla: „Ma fali mi još tačno četrdesetak hiljada franaka, i onda ću sve da imam, i kuću, i garažu, i auto, i bazen, i sve ću da imam… “

Užasno mi se spavalo, i žmurio sam, i razmišljao kako je ipak dobro što se ovakve neočekivane stvari dešavaju u životu, jer da ih nema, poludeo bih. Sigurno bih poludeo. Prethodnu noć sam proveo u kafani s prijateljima, u Bulevaru, kod pijace, pili smo, kao i obično, ali ovaj put smo pili mnogo više, imali smo razlog, išao sam na put, i ispraćali su me; retko ko od nas je išao na neki put u to vreme, nismo bili od onih kojima se odlazilo i nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć. Jedan prijatelj je prosuo kofu s vodom, za mnom, kad smo se rastajali. To je bilo za srećan put. Prisećao sam se toga u avionu, i baš tad, dok sam se prisećao svega od prethodne noći, ona pevačica na sedištu ispred mene, rekla je: „Jebem ga u usta, nikako da se razvede od te njegove žene… “ Mislila je na nekog muškarca o kojem je pričala svojoj saputnici.

Stjuardesa je donela hranu u plastičnoj kutiji, zatražio sam joj pivo i rekla mi je da nemaju pivo, samo sokove, flaširane vode, čajevc i kafu. Rekao sam joj da bi mi pivo baš prijalo, i da novac nije problem, platiću, a i pilo mi se pivo, bio sam užasno mamuran, i pivo sam baš želeo. Pričali smo na engleskom. Ponovila je da nemaju pivo. I rekla je da imaju neke tablete, ukoliko se plašim letenja. Bio sam mamuran i plašio sam se svega, i samo mi je pivo trebalo, to sam joj i rekao, i da mi nisu potrebne nikakve tablete, da mi jedino pivo može pomoći, ali ona me je začuđeno slušala i gledala. Rekla mi je nešto na ne mačkom, otišla i vratila se sa jednim kolegom, visokim muškarcem, sa brkovima, koji me je, nasmejan, na engleskom ljubazno pitao u čemu je problem. „Nema ga, nema nikakvih problema, samo bih voleo da popijem pivo“, rekao sam mu. „Imamo belo vino, i flašice viskija i votke, ako baš mora alkohol, ali to se plaća”, rekao je. „Ne, nije problem novac, i nije problem u alkoholu, samo sam jako mamuran, i pivo će mi jedino prijati, to je zaista sve”, rekao sam iskreno. Nasmejao se. Rekao je nešto na nemačkom stjuardesi koja je stajala pored njega, a onda se i ona nasmejala. „Znači mamurluk. I meni prija pivo kad sam mamuran. Mogao bih da vam sredim par flaša ‘hajnekena’”, rekao je. „Ako bi moglo tri flaše, to bi mi bilo odlično.” „Neće trebati više?” pitao je tiho. „Ne, sigurno, tri flaše će biti dovoljno”, rekao sam. „Biće sve u redu. Sredićemo to… I uživajte u letu”, rekao je i smeškao se. „Hoću, uživaću, i hvala vam”, odgovorio sam. Dobio sam tri flaše piva, platio ih, i onda je zaista sve bilo u redu, onda mi se i stjuardesa smeškala, jedno pivo sam popio odmah, onda pojeo hranu iz plastične kutije, i posle toga pijuckao drugu flašu piva. Opustio sam se. Avion je leteo. Gledao sam oblake, bilo je vedro. Bio je to miran let. Popio sam i treću flašu. I avion je sleteo.”