Autor: Duško Trifunović

Da bude dosta hrane i rakije
i da ne poplavi Sava.
Da bude dosta vrba i topola
što brzo rastu
i što brzo trunu
da sve u mome kraju
potkradom
liči na me.

Da dođe neka vlast
pa da zasadi raznog voća
da bude jeftinoća
da bude dosta hrane i rakije
i da ne poplavi Sava.
Da država lepo prokopa kanale
i da me u vojsku zovne
da malo vidim sveta.

A kad se vratim
da bude dosta hrane i rakije
da sve poplavi
a da ne poplavi Sava.
I da kukuruz
bože mi oprosti
naraste ovoliki.

Da što povaljam
a što pokosim
makar pedeset generacija trava
pa da umrem.

Da umrem u snu
omrknem a ne osvanem.
Da umrem dok sanjam:
ko ja sanjam
kako me nekakva žena nepoznata
zove da umrem
i da joj uz put
pokažem put
kroz vrbak
do glavne ceste.

I posle da bude hrane i rakije
ali da umrem na glavnoj cesti
i da mi zemlja
na pravdi boga izbaci kosti
pa da se o meni priča.