BOSANSKI LONAC

Horoz je svojim glasnim i kreštavim avazom najavio da je sabah i da je vakat da se ustaje. Stari je Hamdija već i prije bio budan i svako malo je pogledavao na stari sahat .Prevrt’o se nemirno u krevetu planirajući dan, koji je eto već nekako krenuo. Prvo će uzeti šiš i ispeći frišku kahvu jer je ćasa od nekog davno pojedenog slatka, a koja je Hamdiji služila kao spremište, bila prazna. Od kako mu je hanuma preselila na ahiret sve je morao sam. A nije ni to, ost’o je bez ikoga, pa se sve više i više pretvarao u pravog pravcatog djuturuma. Izvadio je džezvu i fildjan, stavio ih na hastal, zapalio “Drinu” sarajevsku i uzeo “Oslobodjenje” da ga malo pretabiri dok se kahva ispeče.

Petao je probudio deda Momira, Hamdijinog komšiju sa desne strane. Nije mu trebao sat budilnik. Komšijin petao je bio tačniji ( i glasniji) od najjačeg budilnika u komšiluku. Danas je Momirov srećni dan. Dolaze mu kćerka i zet iz Danske u posetu. Ustao je veselo se protežući da skuva kafu. Smotao je malo duvana (dobijenog od rodjaka iz Trebinja) u hartiju pa je onako u slast povukao prvi dim. Ubrzo se cela soba ispunila aromom hercegovačke cigare. Nije se kafa kako treba ni ohladila, a već je prva stranica “Politike” bila pažljivo iščitana.

Kokot je opet bio brži od djeda Ivana, Hamdijinog susjeda sa lijeve strane. Nikad nije zadocnio i poput stare ure, mislio je Ivan, Hamdijin kokot je bio točan kao vlakovi što sa nevjerovatnom preciznošću ulaze na japanske kolodvore. Nedoumica za djeda Ivana je bila da li da se prvo obrije ili da premoć podari jutarnjoj kavi. Kavica je prevagnula, dok je motao duhan u papir, sjetio se stričevića koji mu ga je poslao iz Mostara. Pomno je čitao “Vjesnik” čekajući da voda provrije.

Primjetio je Hamdija Pindul, mnogo prije nego što će prvi metak zapucati, da je taki vakat doš’o, da šejtan već šenluči po vascijelom dunjaluku i da su mnogi spremni na svakojake zulume. Dodjoše mu pred avliju nenajavljeni glasnici i dušebrižnici da ga k’o biva upozore, sve nudeći mu da kupi pušku, da se brani zlu ne trebalo. Spominjali su se tu i kaurini i četnici i ustaše. Nabacili su nešto i o Momiru i Ivanu kao potencijalnim neprijateljima. Spominjali Aliju kao muslimanskog spasitelja. Sasluš’o ih je k’o svakog što mu prag predje, počastio kahvom i ratlukom i ispratio ih do kapije što je ljubaznije mog’o. Pušku nije kupio. Od oružja je vazda zazir’o, jer je malo kome ono sevapa donjelo. Nikad se u životu nije ni s kim posvadio, pa je odlučio da tako bude i ubuduće.

Momir Drulović – Lepi je već odavno znao da je djavo došao po svoje. Vidjao je sve češće bradate spodobe sa šubarama i kokardama na glavama. Sjetio se ‘42 godine kad ih ganjao i tamanio po bosanskim vrletima sve se nadajući da će im zauvek stati u kraj. Poslije rata drugovi su ga ostavili da službuje u Bosni. Jedino što mu je ostalo iz Srbije i rodnog Kruševca bila je – ekavica. Njemu niko od tih pobornika ravnogorskih ideja nije ni pomišljao da navrati. Znali su da bi ih Momir, “stara partizančina”, sve naglavačke poizbacivao iz dvorišta. Sa ulice se mogao videti Tito u beloj maršalskoj uniformi kako visi na zidu. U vremenu kad je svako živ skidao i sklanjao vrhovnog komandanta i stavljao novog, Momo je uokvirio još većeg (skoro pa u prirodnoj veličini)i okačio ga tako da je slika predstavljala centralno mesto u primaćoj sobi. Kakav Slobo i ostale pičke materine….Lepi moj …svi su oni boranija za druga Starog, znao je Momo ponoviti to i po stotinu puta. Nisu mogli igrati ni na kartu religije i pozvati ga na pravoslavlje i krst časni, jer je Lepi (tako su ga zvali ne zato što je lep, nego što se svakom obraćao sa “Lepi moj…) raskrstio sa religijom još za studentskih dana, a sa svojim jedinim Bogom se oprostio 1980 godine kad je ovaj odlučio da napusti (ovaj put zauvek) svoje stare ratne drugove.

Kod Ivana Stipkovića su dolazili nekoliko puta. Jednom je čak i kasniji veliki državni dostojanstvenik i saborski zastupnik pohitao da privoli Ivana na njihovu stranu. Pozivalo se na povijesni trenutak i tisućljetni san svakog domoljuba. Pominjala se komunistička tlaka i tamnica i žudnja za neovisnošću koja im je, evo već desetljećima, uskraćena. Trebalo je stati uz Franju. Nije vrijeme snivanja. Suživot nije moguć, dom se treba braniti i nema vremena za neka okolišanja jer biće dockan ako se hitro ne stane na branik i ispod stijega domovine. Ivan, stari gospodin, nije mogao poput susjeda Momira da prijeti i grabi pušku iz ormara, učtivo ih je odbio znajući da to neće biti zadnji put.

Žene u njih trojice su se čuvale i pazile podjednako dobro. Više ih se vremena moglo vidjeti zajedno nego nasamo, pa ni ne čudi da su zajedno i okončale ovozemaljski život. Rat je uveliko trajao i svako živ se prestrojavao i odlazio medju svoje, samo su ova tri domaćinstva i dalje gonila po svom i živjela svoj zajednički (su)život kako su odvajkada i činili.

Prkosili su tako i jednim i drugim i trećim. Svako ih je smatrao budalastim i ludim, jer ne može se više, pa to se govori na svakom koraku…upali televizor….vidi šta novine kažu…šta se iz kojekakvih štabova i bogomolja poručuje…ne može se više živit’ zajedno. Izazivali su tako, tim svojim zajedništvom, ne jednog nego sva tri Boga. I ispirao je narod usta sa njima kad je trebalo i kad je netrebalo neimajući pametnijeg posla. Štrčali su tako, tim svojim neprekinutim prijateljstvom i bili mimo reda i drugačiji, a to se na Balkanu (u Bosni pogotovo) skupo plaćalo. Najčešće životima.

Dok su Hamdija, Momir i Ivan jedne subota otišli u obližnju šumu da nakupe drva, žene su ostale u dvorištu da trijebe grah. I tako dok su one trijebile i veselo čavrljale prišli su im, kukavički, otpozadi i sa hicima u potiljak nemilosrdno ih ubili. Egzekucija je (iz ugla egzekutora) bila savršena…brza i nečujna. Muževi su ih zatekli kako nepomično leže sa glavama na stolu dok se sa njega slijevala krv. Djecu su zatekli živu. Ko zna zašto? Koliko su proklinjali krvnike što im žene pobiše: Hamdijinu Maru, Momirovu Fikretu i Ivanovu Vukosavu, toliko su ih blagosiljali što su poštedili Edina, Mirelu, Marka, Vesnu i Davida. Niko od komšija nije ništa ni vidio ni čuo, jer je u ratu, kao neko nepisano pravilo, tako i najbolje. Nisu ovi puno ni ispitivali okolo, nego su se okrenuli sebi i žalosti.

Sahraniše ih zajedno nek tako čekaju dok im se oni ne pridruže. I kako su one ležale u zemlji jedna do druge tako su gore iznad njih ležali križ, polumjesec sa zvjezdom i krst jedan do drugoga. Umjesto da ih konačno zavadi i posvadja, zajednička nesreća je trojicu novopečenih udovaca još više pobratimila.

Ne smijem puno divaniti, mislio se Hamdija, zaboraviću se pa slaba fajda od svega. Nisam baš najbolji sa zdravljem, hasta sam poodavno, ali šta ćeš…dolaze mi zet i snaja, moram se malo doćerat’, navuću one nove čakšire da ne izgledam k’o kaka fukara i harabatija. Nije meni zbog sina, nego zbog snaje…jer ona je…ma ne znam kako da je opišem….prava dzenetska hurija. Nije zato što je Momirova šćer neg’ je stvarno …nešto baška. Moraću malo oprati basamake i pospremiti sav onaj pesinluk u avliji. Ne znam šta bi samo napravio za ručak…za nas petero. Nešto onako za familiju..za najbliže. Znam šta ću. Bosanski lonac ! Djeci ću nešto drugo. Prika Momir voli dobro pojest’ ali moram pazit da ne bude masno, znam da mu je holesterol povišen, a opet prika Ivan nije neki na hrani ali voli zalit’ sve sa vinom. Žao mi Ivana, uvijek smo se dobro pazili, ali nekako on najteže podnosi samački život. Momir i ja još nekako i deveramo i duramo bez naših hanuma, ali Ivan to nikako ne podnosi. Eh, jebem ti rat. U sekundi ostašmo k’o tri stara ata…k’o tri rage što čekaju da ih nestane… Makar jednom eftično Hamdiju bi ‘vatala neka uznemirenost i samo je Alahu zahvaljivao što ima Momira i Ivana uza se, inače…

Deda Momo nije mogao dočekati da mu kćerka i zet dodju. Od kako mu nema Fikrete, malo šta je moglo oveseliti ga koliko familijarna okupljanja. Da nema prike Hamdije i komšije Ivana ne bi znao šta bi sam sa sobom. Oni su mu sve…jer kćerka i zet ne mogu non-stop u posetu. Podaleko je Danska pa dodju samo jednom godišnje, dovedu decu i tako…dok trepneš prodje četrnaest dana. A za te dvije nedelje ne zna se ko postane veće dete on ili Hamdija. Puna kuća, il’ kod njega il’ kod Hamdije…svejedno…..vika galama deca skaču, roditelji ih smiruju, prete batinama, a mi ni čut’. Vičemo glasnije od same dece….nek diraju…neka dece…pa za koga da čuvamo. Penzija mala al’ ne žali Momir kad mu deca dodju. Samo eto, jedino fali domaćica u kući, pa da pravi i iznosi kako red nalaže. Eh, ne znaju naša deca kako Hamdija i ja znamo zapiti…pa zapevati….i na kraju zaplakat’ onako iz duše…ko kakve ženturače. Ujutro nas stid…sve nešto izbegavamo pogledati jedan drugog u oči….do idućeg puta. Život je baš kurvin sin, znao bi Momo reći to najmanje dva puta nedeljno. Hiljadu puta je proklinjao prokleti rat i dan kad im žene pobiše . Kud baš njih….kud nas ne ubiše majku im jebem, kad je već neko morao. Zašto njih tri?

Ivan je bio najstariji medju njima. Uvijek nešto bolešljiv, modar u licu. Nije znao mnogo glede poslova u svom domu. Otkako je Vukosava poginula i samo otvaranje limenke je bio veliki izazov. A i mirovina je neredovno dolazila. Bar tri puta tjedno objedovao bi ili kod prike Hamdije ili kod susjeda Momira. Po tisuću puta im je znao zahvaljivati za tu uslugu. Evo i danas je pozvan na svečani objed. Momirovi i Hamdijini djeca i unuci dolaze iz Danske i baš im zavidi. Ivanov sin jedinac i Hamdijina kćerka, poslije vjenčanja, zaputili su se u Ameriku i ove godine neće moći u posjetu. Obećali su sljedeće godine prvom prigodom, ako sve bude u redu, dolaze. Ali voli on i ove ( Hamdijine i Momirove) unuke što dolaze…i njega zovu djedom…čak se i hvale tamo po Danskoj da oni, za razliku od svih ostalih, imaju tri djeda. Bake prećutkuju…valjda je teško za pojasniti. Znaju nekad kroz šalu reći da će im, njima trojici, naći kakve danske bakice pa će oni, kao kakve papiruše doseliti k njima u Dansku.

I tako život polako prolazi. Neće Hamdija, Momir i Ivan još dugo. Neće još dugo ni njihova ideja o zajedničkom življenju. Biće toga još samo u povjesnim knjigama i na časovima istorije.

Ima li Bosni spasa? Teško…..jer Bosnu neće spasiti nikakvi visoki predstavnici. Bosnu neće spasiti nikakvi nacionalni programi. Bosnu može spasiti samo čudo, a ona su, kao što to svi odavno znamo, moguća samo još u holivudskim filmovima.

( tekst napisan prije 15 godina, aktuelan i danas)

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s